Физика у Бранку

Занимљиви материјали за ученике и професоре

Ко је био Милутин Миланковић?

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 28. маја 1879. у угледној породици.

images

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њезино окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.

„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе… Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овде ће пресудну улогу у његовом животном опредељењу имати професор математике Владимир Варићак, касније познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.

„Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.“ Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, где за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано – бетонских грађевина. Пријављује шест патената чијом применом ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

images (1)

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први светски рат у интернацији у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дела, учествовао на међународним научним скуповима.

milankovic (1)

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, где почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских саветника и народних трибуна, проналазача и филозофа.

Поверио је својим мештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дело одавно су део светске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију померања северног Земљиног пола.

M MILANKOVIC (1879-1958) stamp

Најзначајнија Миланковићева дела су „О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике“ и „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у светској науци вртоглаво расте.

Његово капитално дјело „Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба“ сврстано је у најзначајнија научна дела 20. века. Милутина Миланковића светска наука уврстила је међу 5 највећих научника 20. века, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.

У Миланковићеву част један кратер на Месецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. Једна од будућих експедиција на Марс носиће Миланковићево име. УНЕСКО је 2009. годину, поводом 130. годишњице научниковог рођења, прогласио Миланковићевом годином. У свету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промена климе на Земљи чини његово дело трајно актуелним.

„Кроз васиону и векове“ сачињава 37 писама неименованој дами; њихов основни задатак је да буду замена за разговоре на тему историје астрономије. Али, писац користи прилику да се сети свог дотадашњег живота, од родне куће у Даљу, крај Осијека, преко школовања, првих успеха и недаћа на професионалном плану до рада на својим основним научним тезама, не заборављајући да надахнуто опише путовања по Немачкој, Мађарској, Цариграду, повратак у опустели и оронули родни дом али и да се дискретно удвара драгој му дами која је, очито, поприлично млађа од њега. Када се, пак, бави науком писац користи врло особен приступ: путује, са пријатељицом, како каже наслов књиге, кроз време и простор, све до трена дешавања које ће изменити науку. Стога намерници, у прикладној одећи, лутају Вавилоном, колевком астрономије, старогрчком Атином, Александријом, Падовом, Дубровником, Прагом, Енглеском, Немачком; скривени од очију староседелаца они уходе вавилонске свештенике, Аристотела, Ератостена и остале велике научнике Александрије, Клеопатру и Цезара, Галилеја, Тихо Брахеа, Кеплера, Њутна, а ‘уживо’ срећу и савременике, пишчеве пријатеље и сараднике, Владимира Кепена (издавача капиталног „Приручника климатологије“) и Алфреде Вегенера (творца теорије о померању континената; погинуо је 1930.г. током научно-истаживачке експедиције на Гренланду), Леверјеа (проналазача Нептуна) и Фламариона (о коме писац нема високо мишљење, посебно у светлу инцидента који се десио између њих; наиме Миланковић је доказао да су неке Фламарионове тезе погрешне али је популарни француз глатко прешао преко тога, уз лаки шарлатански подсмех на рачун научника). Понекад се у писмима описују и експерименти, скицира образац размишљања, прати пут неког старог списа или развој каквог научног инстумента, баш као што се описује архитектура старих и нових градова или путовања морима.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Кроз васиону и векове,  преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

novccanica-foto-D-CHIRKOV

„Кроз царство наука“ наставља се тамо где се завршава Миланковићев славни спис „Кроз васиону и векове.“ Она је продужетак путовања које је Миланковић започео неколико деценија раније и умногоме употпуњује и продубљује његове слике. Кроз идеје највећих умова науке и филозофије – Питагоре, Демокрита, Аристотела, Коперника, Њутна, Дарвина… Миланковић апсолвира најзначајније идеје, научна и филозофска знања на којима почива западна цивилизација.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Кроз царство наука,  преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

novccanica2-foto-D-CHIRKOV

Advertisements

Single Post Navigation

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: