Физика у Бранку

Занимљиви материјали за ученике и професоре

Ко је био Михајло Пупин?

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор, у Банату.

Након завршене основне и, делимично, средње школе у јесен 1872. пошао је на школовање у Праг. У својој 20-тој години одлази у САД.

Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похађајући вечерњу школу. У јесен 1879. године положио је пријемни испит на Колумбија-колеџу у Њујорку. Добио је стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Кембриџу и Берлину где је докторирао.

Своју наставничку и научну делатност започео је 1889. године  у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку, где је пуних четрдесет година радио као наставник и професор. Патентирао је 24 проналаска.

За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“, добио је Пулицерову награду (у скраћеном облику била је део обавезне лектире у САД).

Никада није заборавио стари завичај и помагао је и Идвор и Србију и Југославију на све могуће начине.

Умро је 12. марта 1935. у Њујорку где је и сахрањен.

Светску славу је добио проналаском поступка пупинизације, који је омогућио пренос писаног или говорног сигнала на врло велике даљине, што пре Пупиновог проналаска није било могуће. Пупинови проналасци омогућили су развој радио–веза, телефоније и коришћења X зрака за рендгенско снимање. Имао је успешну универзитетску каријеру (Колумбија, САД), а међу студентима је имао и два будућа нобеловца. Несебично је помагао разним донацијама све наше крајеве и учествовао на Мировној конференцији у Паризу.

Није део наше лектире, али вреди прочитати „Са пашњака до научењака“

Одломак из књиге

Једна од вештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовој дршци производио звук, а дечаци су, лежећи на земљи. прислоњеним ухом, имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране земље. Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима, неће чути у кукурузним пољима. И тако румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити. Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време. Овај феномен је основа открића до којег сам дошао двадесет пет година после ових нових искустава стечених у пастирској летњој школи у Идвору.

Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас, али смо их могли пратити но ходу, ако би наслонили ухо на земљу и ослушкивали. У тим приликама дечаци су разрадили специјалну тактику чувања. Распоређивали смо се дуж једне одређене линије на међусобном растојању од неких двадесет јарди. Та линија је делила пашњак од кукурузних поља и била је наш ”брисани простор”. Мото Француза на Вердену је био: “Овуда не смеју проћи”. То је било и наше гесло, а односило се подједнако на наше пријатеље, волове, и на наше непријатеље, румунске крадљивце стоке. Наше брице би биле дубоко заривене у земљу, а наше уши прибијене уз њихове дршке. Могли смо пратити сваки корак волова који су се кретали тамо-амо, а чак бисмо чули и како пасу, ако би се довољно приближили ”брисаном простору”.

Знали смо да су се волови на испаши кретали према добу ноћи, а ово време смо процењивали по положају звезданих јата као што су Орион и Седам Влашића. Пазило се и на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас. Знали смо такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу. Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Са пашњака до научењакa, преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

Advertisements

Single Post Navigation

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: