Физика у Бранку

Занимљиви материјали за ученике и професоре

Физика из дана у дан – март

07.март

Рођен је Антоан Сезар Бекерел (7. март 1788 — 18. јануар 1878) француски научник и пионир у проучавању електричних и луминесцентних феномена.
Рођен је у граду Шатијон сир Локреа (данас Шатијон Колињи). По завршетку Политехничке школе, постао је инжењер-официр 1808. године и служио је војску када су империјалне трупе биле у Шпанији од 1810. до 1812. године и поново у Француској 1814. године. Онда је отишао из војске и посветио остатак свог живота научним проучавањима.
Године 1820, пратећи рад Ренеа Жиста Аија, открио је да притисак може да индукује електрицитет у свим материјалима. Тај ефекат је приписао површинским интеракцијама (ово није пијезоелектрицитет). Године 1825, открио је диференцијални галванометар за тачна мерења електричних отпорности.

Информацију нам је пронашла Драгана Арнаут

08.март

Рођен је Ото Хан (8. март 1879. Франкфурт на Мајни — 28. јул 1968. Гетинген) немачки хемичар, пионир радиохемије. Открио је нуклеарну изомерију (Уран Z). Добитник је Нобелове награде за хемију 1944. за „откриће цепања (фисије) тешких атомских језгара“. Многи научни ауторитети га сматрају „Оцем атомског доба“

Информацију нам је пронашла Драгана Арнаут

12.март

Рођен је Густав Роберт Кирхоф  (Кенигсберг, 12.март 1824.– Берлин, 17.октобар 1887), био је немачки физичар. Први је дефинисао термодинамику радијације. Још као студент утврдио је закон електричних струја, који је по њему назван Кирхофов закон. На универзитетима у Хајделбергу и Берлину специјализовао је електрицитет и спектралне анализе, што је довело до открића елемената цезијума и рубидијума. Кирхоф је, такође, објаснио Фраунхоферове линије у сунчаном спектру, као апсорпцију спектралних таласа у сунчаној атмосфери, применом Кирхофовог закона радијације.

Информацију нам је пронашла Ања Веселиновић

13.март

1895. године избио је пожар у лабораторији Николе Тесле.

“ Можда ћете мислити да сам сањалица и рећи да идем предалеко ако Вам одам чему се надам у будућности. Могу Вам рећи да са апсолутним поуздањем верујем да ћу слати поруке из једне земље у другу и то без жица ! Такође поуздано се надам да ћу на исти начин , без жица, преносити електричну енергију без губитака. У успех бежичног управљања и давања знакова на даљину више неће бити никакве сумње.”

У циљу доказа да је такав пренос електричне енергије могућ, Тесла је у својој лабораторији на западном Бродвеју, конструисао најпре мању па већу отпремну радио – станицу од 200 киловата, којом је палио сијалице и покретао моторе на даљини од преко двадесет километара.“ Слао сам електричне таласе у удаљене крајеве и Земља ми је одговарала “- саопштавао је Тесла резултате својих истраживања . “Ово дејство посматрам сам само на растојању од 600 миља. Уверен сам , међутим, да ће један такав одашиљач моћи слати сигнале преко Океана. Моји рачуни и мерења показују да је могуће употребом ових принципа, на сасвим сигурној основи, произвести на Земљи таласе такве снаге да се њихов утицај осећа на суседним планетама. “

Све ове грандиозне идеје зауставио је изненадан, по свој прилици, подметнут пожар Теслине лабораторије у Њујорку, на дан 13.марта 1895. године, који је у прах и пепео претворио Теслине уникатне моделе и прототипове машина и уређаја. У пепео је претворена и Теслина драгоцена техничка архива.

Информацију нам је пронашла Милица Еркић

14.март

Рођен је Алберт Ајнштајн, теоријски физичар, један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света. Рођен је у 14. марта 1879. године у Улму, у Немачкој, а преминуо је 18. априла 1955. године у Принстону у Њу Џерзију, у Сједињеним Америчким Државама.
Алберт Ајнштајн је формулисао Специјалну и Општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике.
Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у Annus Mirabilis или „Години чуда“)

Информацију нам је пронашао Велимир Веља Марсенић

16.март

Рођен је Георг Симон Ом (16. март 1789 — 6. јул 1854),  немачки физичар.
Као средњошколски учитељ, Ом је започео истраживање електрохемијске ћелије, коју је скоро био открио италијански гроф Алесандро Волта. Користећи опрему коју је сам направио, Ом је утврдио да је струја која тече кроз жицу директно пропорционална са површином попречног пресека и обрнуто пропорционална са њеном дужином — однос који је данас познат као Омов закон.
Користећи резултате својих експеримената, Ом је био у стању да дефинише суштински однос између напона, струје и отпора, што представља прави почетак анализе електричних кола.

Информацију нам је пронашао Велимир Веља Марсенић

Рођен је Александар Степанович Попов (16. март 1859 — 13. јануар 1906.)  руски физичар и електроинжењер, један од пионира радио-технике, изумитељ антене. Године 1896. остварио је пренос сигнала помоћу радио-таласа на удаљеност од 250 метара и утврдио да се радио-таласи рефлектују од већих објеката.

Информацију нам је пронашао Велимир Веља Марсенић

17.март

1952. године рођен је Марко Вукобрат Јарић  у Београду. Војну ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару је завршио 1970. године као најбољи ђак, и са звањем војног пилота, а Природно-математички факултет Универзитета у Београду, Одсек за Физику 1974. године, као најбољи студент. За успех на студијама награђен је Октобарском наградом града Београда. Оригиналне радове у научним часописима почео је да објављује још у току студија („Изингов модел и Трећи принцип термодинамике“). Уз научни ангажман, успешно се бавио и спортом и био је џудиста у Џудо клубу „Партизан“, под менторством професора Јорге. Такође се бавио и ракетним моделарством.
[уреди] Рана каријера. Након завршетка редовних студија, 1974. године одлази на докторске студије у САД, на Градски колеџ Њујорка (City College of New York), које је и завршио у пролеће 1978. године, у рекордном року, као најбољи докторант. Докторирао је код професора Џозефа Бирмана (Josef Birman), једног од најцењенијих физичара у области физике кондензованог стања материје. Тема докторске дисертације Марка В. Јарића је била „Теорије група и ренормализациона теорија група структурних фазних прелаза у А-15 системима“. За време докторских студија у Њујорку, Марко В. Јарић је стицао и предавачко искуство, јер је већ био укључен у предавања, у својству асистента и заменика предавача (Adjunct Lecturer). 1990. године добија статус редовног професора где остаје све до своје смрти, 1997. године. Професор Марко Вукобрат Јарић је преминуо 25. октобра 1997. године од последица једног од статистички најређих тумора, глиобластома мултиформе, злоћудног тумора на мозгу.

У спомен на професора Марка Вукобрат Јарића, 1998. године, његов професор Илија Савић, Маркова породица и његови пријатељи и сарадници покренули су заједно Фонд „Проф. др Марко В. Јарић“, намењен стипендирању истакнутих појединаца и група научника из области физике. Кандидати морају бити држављани Југославије/Србије, или странци српског порекла. Награда се додељује једном годишње, на рођендан Марка В. Јарића, 17. марта. За кратко време, ова стипендија је доспела у ред најпрестижнијих домаћих признања у области науке, а то је само један од начина да се сачува успомена на лик и дело овог човека, у коме су обједињени личност врхунског научника, изузетног патриоте и великог хуманисте.

Информацију нам је пронашла Драгана Арнаут

21.март

Рођен је Жозеф Фурије (21. март 1768 — 16. мај 1830.) француски математичар и физичар. Син кројача, остао је сироче у осмој години. Школовање је започео у једном бенедиктинском манастиру а затим прешао у војну школу. Касније приступа Високој школи (École normale supérieure). Имао је за професоре Лапласа и Лагранжа. 1797. добија катедру у Политехничкој школи. Учествовао је у Француској револуцији. Прати Наполеона у Египат 1798. и добија високо место дипломате. Постаје секретар Египатског института. Враћа се у Француску 1801. године. 1816. се сели у Париз. Постаје члан Академије наука (Académie des sciences) 1817. и 1826. члан Француске академије (Académie française) на позицији 5. Умире у Паризу 1830. године.
Универзитет у Греноблу носи његово име.1822. објављује „Аналитичку теорију топлоте“ (Théorie analytique de la chaleur). Приписује му се откриће које је објавио у есеју из 1824. да атмосферски гасови могу да повећају површинску температуру на Земљи. Овај ефекат ће касније бити назван ефекат стаклене баште. Успоставио је концепт енергетског баланса планета. Између 1822. и 1829. објављује Извештај о напретку математике.

Информацију нам је пронашла Драгана Арнаут

22.март

Рођен је Роберт Ендрус Миликен (22. март 1868 — 19. децембар 1953) у Морисону (Илиноис, САД), похађао је Оберлински колеџ и докторирао 1895. на Колумбија универзитету. Од 1921. до 1945. руководио је физичком лабораторијом Калифорнијског технолошког института Калтек (Caltech). У првим истраживањима бавио се рентгенским зрачењем и слободним ширењем гасова. Године 1910. одредио је наелектрисање електрона. Такође је веома познат његов рад на експерименталној потврди фотоелектричног ефекта. Године 1923. добио је Нобелову награду за одређивање елементарног наелектрисања и за истраживање фотоелектричног ефекта.

Информацију нам је пронашао Велимир Веља Марсенић

Рођен је Јожеф Стефан (код Клагенфурта 24. март 1835—Беч 7. јануар 1893) најпознатији словеначки математичар и физичар. Дипломирао је математику и физику на универзитету у Бечу. За време студентског живота писао је песме на словеначком језику. Касније је био учитељ физике на Бечком универзитету и био тамошњи предстојник за физику.

Јожеф Стефан је најпознатији по физичкој формули, која говори о енергији радијације црног тела. Закон је касније доказао Лудвиг Болцман па се тај закон данас назива Стефан-Болцманов закон. У тој формули наступа и константа, која се назива по Јожефу Стефану – Стефанова константа. Данас се по њему назива и главни истраживачки центар Институт Јожеф Стефан у Љубљани.

Информацију нам је пронашла Милица Петровић

24.март

Рођен је Александар Едмон Бекерел (24. март 1820 — 11. мај 1891) француски физичар који је проучавао соларни спектар, магнетизам, електрицитет и оптику. Био је познат по својим радовима везаним за луминесценцију и фосфоресценцију. Открио је фотоволтски ефекат, који представља физику иза соларних ћелија, 1839. године. Био је син Антоана Сезара Бекерела и отац Анрија Бекерела.
Бекерел је рођен у Паризу и био је, у навратима, ученик, асистент и наследник свог оца у Музеју природне историје. Такође је постављен за професора Пољопривредног института у Версају који је био кратког века 1849. године, а 1853. године постао је шеф катедре за физику на Конзерваторијуму уметности и заната. Бекерел је био повезан са својим оцем у већини својих дела, али он сам је посветио доста пажње проучавању светлости, а посебно фотохемијским ефектима и спектроскопским карактеристикама соларне радијације и електричне светлости, као и феноменима фосфоресценције, посебно код сулфида и смеша уранијума. У вези са овим, каснијим истраживањима, осмислио је фосфороскоп.

Информацију нам је пронашла Драгана Арнаут

27.март

Рођен је Вилхелм Конрад Рентген (27. март 1845 — 10. фебруар 1923) немачки физичар, који је 8. новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетне зраке данас познате као икс-зраци или рендгенски зраци. Студирао је на универзитету у Утрехту, Холандија, затим на ЕТХ у Цириху где је дипломирао машинско инжењерство. Године 1869. докторирао је на Универзитету у Цириху.Погрешно се верује да је Рендген икс-зраке пронашао случајно. Случај је био само утолико што је застор баријумплатинацијанида који је припремио за један од наредних експеримената засветлео пре него што је био употребљен
У току 1895. Рендген је попут бројних физичара испитивао ефекте високог напона на електрично пражњење у разређеним гасовима у вакуумским цевима. Крајем те године већ су се испитивали ефекти катодних зрака ван вакуумских цеви. У припреми једног од таквих експеримената тестирао је апаратуру у мраку и приметио је некакво светлуцање на столу, метар од апаратуре, када год укључи високи напон. Пошто се у поновљеним покушајима десило исто, упалио је шибицу и схватио да светлуцање долази од баријумплатиноцијанида који је ту био одложен чекајући неки од следећих експеримената.

Информацију нам је пронашао Велимир Веља Марсенић

28.март

Острво три миље је острво површине 3,3 km2 на реци Сасквехана (енгл. Susquehanna) у Пенсилванији (Америка) и име нуклеарне електране. Име овог острва се веома често повезује са хаваријом 28. марта 1979. године, када се делимично отопило језгрореактора TMI-2 нуклеарне електране Острво три миље. Приликом ове катастрофе, није дошло до озрачења особља које опслужује реактор.

Тих година, у Америци се планирала изградња 129 нуклеарне електране. Након несреће која се догодила, реализовано је само 53 пројекта. Важно је напоменути, да је пре несреће око 70% популације подржавало амерички нуклеарни програм, док је после несреће овај број пао на 50% и временом је бивао све мањи и мањи. Чишћење електране је почело у августу 1979. године и завршено је крајем 1993. године. Од 1985. до 1990. године, скоро 100 тона радиоактивног горива је уклоњено из ове нуклеарне електране.

Информацију нам је пронашла Милица Еркић

30.март

Рођен је Роберт Вилхелм Еберхард Бунзен (Гетинген, 30. март 1811. – Хајделберг, 16. август 1899) немачки хемичар.
Основао је спектралну анализу са Кирхофом. Године 1859. су конструисали први спектрални апарат с призмом, а 1861. године су том методом открили нове хемијске елементе, рубидијум и цезијум. Радили су експерименте о спектрима апсорпције, којима су протумачили Фраунхоферове линије у сунчевом спектру. Бунзен је пронашао гасни пламеник (Бунзенов пламеник).

Информацију нам је пронашао Ђуро Мартиновић

31.март

Рођен је Рене Декарт (31. март 1596. у Ла Еју у Француској). Био је члан имућне грађанске породице која је дала неколико учених људи. Отац му је био адвокат и судија, па није имао много времена за породицу. Мајка му је умрла годину дана после његовог рођења, па је њега, брата и сестру подизала бака у Ла Еју. 1604. године, када је имао осам година, послат је у језуитску школу у Ла Флесу где се учила аристотеловска филозофија природе, логика, физика, метафизика и математика. Заправо, настава се сводила на коментарисање Аристотелових дела. Имао је проблема са здрављем, па је добио дозволу да остаје у кревету до једанаест сати ујутру. Тамо је учио до 1612. Затим се уписао на Универзитет у Пуатијеу где је учио права и годину дана касније дипломирао. Ипак, никада се није бавио правом. 1618. је постао члан армије принца Мориса од Нассауа, вође Уједињених Холандских Провинција са намером да настави војну каријеру. Иако постоје разлози за мишљење да је могао бити војник, већина биографа расправљају о томе да је више вероватно да су његове дужности биле оријентисане према образовању или инжињерству. Следећих година Декарт је служио и у другим армијама, али су његову пажњу већ привукли проблеми математике и филозофије којима је посветио остатак живота. Био је у Италији од 1623. до 1624, а године од 1624. до 1628. провео је у Француској. Док је био у Француској посветио се проучавању филозофије и експерментисао у области оптике. 1628. године, пошто је продао својину у Француској, одселио се у Холандију, где је провео већи део остатка живота. У то време је радио на делу „Правила за руковођење умом“ (Практична и јасна правила управљања духом у истраживању истине; Де ругулус утилибус ет цларис ад ингении дирецтионен ин веритатис инqуиситионе). Вероватно је током првих година боравка тамо напиао своје прво велико дело „Филозофски есеји“ које је објављено 1637. Дело је имало четири дела: есеј о геометрији „Геометрија“ (Ла Геометрие), есеј о оптици „Диоптрија“(Ла Диоптриqуе), есеј о метеорима „Метеори“ (Лес Метеорес) и „Расправа о методи“ (Расправа о методи – правилног управљања умом и тражења истине у наукама) која је описивала његове филозофске претпоставке. Делови о оптици и метеорима је требало да буду у оквиру већег дела „Свет“ , међутим када је „Свет“ 1633. био спреман за штампање, чувши за осуђење Галилеја на кућни затвор од стране цркве исте године, Декарт је мудро одлучио да не ризикује објављујући свој рад тако да дело није било штампано. Ово дело пратили су други филозофски радови, међу којима су „Размишљања о првој филозофији“ из 1641. и „Принципи филозофије“ из 1644. године. Његова дела су и „Расправа о музици“ из 1618. и „О страстима душе“ из 1649. године. 1649. године Декарта је у Стокхолм позвала шведска краљица Кристина да би је подучавао. Двадесеттрогодишња краљица је желела да црта тангенте у пет сати ујутру, тако да је Декарт разбио своју животну навику устајања у једанаест сати. Желећи да својим саветима утиче на ћудљиву владарку тада моћне земље како би тиме учинио несто за мир у свету, Декарт је подносио сурове услове у земљи стена и глечера и свако јутро ходао до палате. Иако се краљица добро бринула о њему, он није био навикнут на хладноћу шведских зима и умро је 11. фебруара 1650. године од запаљења плућа.
Информацију нам је пронашла Ања Веселиновић
Advertisements

Single Post Navigation

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: