Физика у Бранку

Занимљиви материјали за ученике и професоре

Archive for the category “Ко је …?”

Ко то тамо пева о Тесли

преузето са www.nadlanu.com

Амерички алтернативни бенд They Might Be Giants одао је признање српском научнику Николи Тесли у својој новој песми и интерактивном видео споту! У споту за песму „Тесла“ можете да бирате између мноштва различитих аудио верзија и видео снимака који осликавају рад славног научника.

 

Одлично!

Advertisements

Балада о Марији Кири

“Живот није једноставан ни за кога од нас. Како се с’ тим носити? Морамо истрајати и изнад свега веровати у себе. Морамо веровати да смо обдарени за нешто и да то свакако мора бити достигнуто.”

Марија Кири

Прича о физици

uk

rs-st1

Историја физике

Недељно поподне

у кругу породице и у уз музику која опушта

 

Прича о Николи Тесли – Ко разуме схватиће

The story of Nikola Tesla
In a Museum in Belgrade, Serbia, there is a gold plated sphere that rests atop a marble pedestal. What’s inside, you may ask? Pure science!

Or, in other words, the ashes Nikola Tesla, a Serbian-American scientist who is the most underrated inventor of the 19th and 20th century.

At a time when electricity was still a luxury, Tesla researched it independently, producing over 700 patents, contributing to every aspect of science and technology.

Take his ‘rotating magnetic field’ and ‘alternative current motor’; those allow us to send power across entire nations without building sub-stations every 1.5 kilometres, and with much less danger than old direct current method. Though vocally deplored by the likes of Thomas Edison, electricity arrives in our homes this way, even today!

Another great invention, the ‘Tesla coil’ creates high-voltage electricity at high frequency. With this, you can do cool things like powering light-bulbs without wires. Basically, this idea laid the foundations for all modern, wireless technologies. Today, Tesla coils are still used to ignite the gas lamps that light up the streets.

Among other things, Tesla discovered the ‘resonant frequency’ of the heart, invented many electric gadgets, remote control, fluorescent and neon lights (which he then had bent into letters). He recorded radio waves from outer space, and had a hand in the field of robotics. Once, he built a machine that, when switched on, created an earthquake – nearly demolishing an entire neighbourhood! Well, that one was a bit dangerous…

Tesla was a true genius, spoke 8 languages, memorized entire books, built functional devices straight from his imagination (without writing anything down)! He was 200 centimetres tall, popular with the ladies, but had a life-long dedication to science.

Every day, he worked from 9 to 6, stopping for dinner at exactly 8, and then resumed his work often until middle of the night. Having been celibate for 86 years, broke and alone, Tesla passed on.

Having made so much of our current technology possible, Nikola Tesla and his contributions were largely forgotten. But the legacy of true geniuses, though, never really fades.
Right — they just take some time off inside a gold plated sphere in a Museum in Belgrade, Serbia.

List of inventions:
Robots
Spark Plugs
the Electric Arc Lamp
an Xray Device
Blade less turbines
Wireless communication
Electric motors
Laser technology
Neon Lights
Remote Controls
Cellular communication
The radio
An electrical bath to remove germs
RADAR
Wireless communication
And much more

1395242_613764275337080_1008736824_n

Родољубље Михајла Пупина

Друштвено-политичка ангажованост Михајла Пупина представља поред научног, други важан сегмент његовог рада. Пупин је активније почео да се бави друштвеним радом у српском исељеништву од 1908. односно од анексије Босне и Херцеговине, што је био чин је међу исељеништвом схваћен као осујећење ослобађања и уједињења југословенских народа.

Након избијања балканског рата Пупин започиње организовање и упућивање добровољаца и обвезника у Србију. На оне који нису могли да пођу апеловао је да приложе новац за српски Црвени крст. Истовремено је живо сарађивао са америчким новинарима у циљу благовременог и објективног информисања не само својих сународника већ и целог америчког народа. Када је завршен први светски рат и добровољци-исељеници се вратили, Пупин их је лично сачекао у Њујорку, дао им новац за пут до њихових места и обећао помоћ свакоме ко не буде пронашао запослење.

Свакако најзначајни догађај у Пупиновом друштвеном раду представља учешће на Мировној конференцији у Паризу.

У тренутку када је запретила опасност да промена граница након рата наштети југословенским народима, председник владе Стојан Протић послао је телеграм Пупину да дође у Париз и помогне југословенској делегацији својим ауторитетом, познанствима и сарадњом са Американцима.

Пупин се одазвао и 31. марта кренуо за Париз у који је стигао 10. априла. По доласку се састао са председником делегације Николом Пашићем и упознао са свим важним питањима и личностима. Након тога је американцима изложио све аргументе о оправданости захтева југословенске делегације и током читаве конференције био спона између њих. За време педесетодневног рада Мировне конференције која је трајала до 31. маја 1919. године Михајло Пупин је, захваљујући свом личном познанству са тадашњим америчким председником Вилсоном и министром спољњих послова Лансингом допринео да се границе Југославије што правилније повуку и да у састав државе СХС уђу Далмација, западна Словенија, део Славоније и Барања и његов родни Банат.

У знак захвалности, становници Бледа прогласили су Михајла Пупина почасним грађанином свога града. Пупин је такође проглашен и почасним грађанином Зрењанина 1921. године. Пупин је несебично материјално помагао све наше крајеве: од гимназије у Бјељини, преко родног Идвора у ком је финансирао изградњу Народног дома за школовање стручњака у “баштованској индустрији” (пољопривреди), до цркве Светог Климента у Охриду. Оснивањем Фонда Олимпијаде Пупин помагао је ратну сирочад и децу у сиромашним крајевима наше земље.

003

004

Изуми Михајла Пупина

Његов положај професора теоријске електротехнике на Колумбија универзитету, постепено је усмерио његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена. Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је његову пажњу и резултирала у проналаску електричног струјног кола, које се данас универзално користи у свим радио-везама. Патент електричног кола је продао компанији Маркони, која је, истовремено, применила његов проналазак за исправљање високофреквентних електричних таласа. Овај проналазак сматра се основом исправљања високофреквентних таласа које се данас универзално примењује у радиофонији.

У априлу 1896. године открио је секундарну рентгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се примењује у проучавању спектра x-зрака).

У фебруару 1896. открио је брзу методу рентгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада користи и примењује.

001

Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, определио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога што су амерички градови поставили захтев да се све телефонске везе на подручју града сместе под земљу. Пупин је потпуно решио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. С тим у вези, Пупин је дошао до новог облика индукторских калемова, без којих би теоретски резултати имали врло малу практичну вредност, зато што би, иначе, калемови који припадају различитим телефонским кружним линијама имали узајамно индуковање, а ово би проузроковало укрштање разговора. Индукторски калемови немају спољно магнетско поље и тако немају ни заједничко индуковање са спољашњим окружењем. Вестерн Компанија из Њујорка и Сименс-Халке из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.

За време Првог светског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.

Треба поменути да је Пупин у свом есеју из 1899. године, под насловом „Преношење кроз непровучене проводнике“, дао први математички приступ електричног преношења преко тзв. вештачких водова. И ова теорија представља проналазак модерних електричних филтера који се много користе у телефонским, телеграфским и радио-комуникацијама.

002

Ко је био Стеван (Стево) Милованов?

Стеван Милованов (1855-1946) био је познати професор и директор Новосадске гимназије. У родном Бечеју завршио је основну школу, гимназију у Новом Саду, а студије филозофије у Будимпешти као питомац Текелијанума.
За професора Велике српске православне гимназије у Новом Саду постављен је 1878. и све до 1920. године предавао је математику и физику, а дужност директора Гимназије обављао је од 1918. до 1920. године. Забележено је да се бавио пословима који су били у делатности Матице српске и других установа просвете и културе, а сарађивао је и у многим листовима и часописима, све до дубоке старости. Израдио је први штампани каталог Библиотеке Матице српске (1899) и написао неколико уџбеника из алгебре, геометрије и физике.

Нађох само два његова чланка у дигиталној форми, који су објављени у Босанској вили. Босанска вила је била српски лист за „забаву, поуку и књижевност“. Покренут је 1885. године као орган Учитељског збора Српске школе у Сарајеву, а забрањен од стране аустроугарских власти 15. јуна 1914. године.

Погледајте чланак „Комете у васионом свету“ објављеном 1909. године (кликните на слике да их увећате) преузет са Дигиталне Народне библиотеке Србије

http://scc.digital.nb.rs/collection/bosanska-vila

(Ако неко има још материјала о С. Милованову радо бих допунио чланак)

Ко је био Атанасије Стојковић?

 

текст преузет одавде

Рођен је у Руми, 3. октобра 1773. године, у сиромашној породици, од оца Јована и мајке Ане. Био је бистар и вредан дечак који се истицао међу вршњацима. Завршио је основну и нижу гимназију у Руми. Завршио је протестантску гимназију У Шопрону (мађарском граду близу аустријске границе), а филозофски лицеј у Сегедину. Након тога је студирао у Пожуну (мађарски назив за стари град Братиславу),а затим је слушао природне науке у Немачкој, у Гетингену, где је и докторирао. Син једног чизмара из Руме, православне вере, Атанасије Стојковић био је најбољи студент у генерацији на једном од најчувенијих универзитета у Немачкој у то време. Живео је врло тешко. Добијао је скромну помоћ од добротвора, али се у току школовања због недостатка средстава једном вратио у Руму и био оперант „Земљемерија“ и касније наставник у румској гимназији. 1799. године, после завршених студија одлази у Будим где је писао дела на руском и српском језику. Бавио се и поезијом.

1800. године у Будиму је објавио два спева, једну оду (о просветном напретку код Срба) и једну збирку стихова („Стихи каковим образом љубов у браку сохранити/сачувати/можно“). 1802. је написао и објавио две оде посвећене познатом писцу и историчару Јовану Рајићу којег је много поштовао. 1800. је објавио и један спис филозофске садржине који има и елемената из романа, под насловом „Кандор или откровеније египетских таин“. 1801. године издаје поучно-сентиментални роман „Аристид и Наталија“ који се сматра првим романом у новијој српској књижевности. Овај роман наменио је младима и писао га је „просто и без художества“ јер је желео да поучи свој род. Из истог разлога је 1802. године у Будиму објавио и књигу под називом „Сербскиј секретар“ у којој су се налазили узорци како се пишу писма, уговори, обвезнице, тестаменти, признанице, рачуни итд.

Своје главно дело „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ је објавио у три књиге 1801. 1802. и 1803. године у Будиму. То је не само прва физика на српском језику већ и код Срба први пут систематски написано, велико дело из природних наука које има близу хиљаду страна.

1803. године одлази у Русију, где је 1. новембра изабран за редовног професора физике Харковског универзитета. На овом универзитету је предавао и његов школски друг, исто Румљанин, Теодор Филиповић (предавао је историју и право). Атанасије Стојковић је стекао велики углед у Русији. У два маха је био изабран за ректора Универзитета, цар Александар I га је одликовао Орденом светог Владимира, а велики Лукијан Мушицки му је испевао оду. Одржавао је везе и дописивао се са оцем славистике Јосифом Добровским, Доситејем Обрадовићем, Вуком Караџићем, митрополитом црногорским Петром I, митрополитом Стеваном Стратимировићем, Карађорђем и кнезом Милошем. Говорио је немачки, енглески, француски, италијански, латински, скоро све словенске језике, нешто грчки и мађарски. У последњој деценији живота бавио се и преводилачким радом. Приписује му се да је са српског, готов Вуков превод Новог завета прерадио и превео на „сербски“ и издао га у Петрограду 1824. године, али ни један примерак ове књиге није пронађен. Стојковићев превод завета је штампан 1834. у Лајпцигу, после његове смрти.

Атанасије Стојковић је био ожењен једном богатом Рускињом али није имао деце. Последње године живота провео је у Санкт Петерсбургу као царски државни саветник. Умро је 2. јуна 1832. године у Харкову где је и сахрањен.

Одломак у коме говори о субјективном осећају температуре

“Ја се ни мало не сумњам да неће сад всјакиј мој читатељ моћи причину дати, зачто се нам види у љето подрум хладен, а у зиму тепл. Безсумњенно јест то, да у зиму много меншиј степен теплоте јест и у подруму, нежели у љету. Но понеже ми у зиму из несравнено хладнашаго воздуха уходимо, чинисе нам, аки би подрум теплшиј био”.

Сва три тома дела „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ (као и његова друга дел) налази се у Дигиталној колекцији Народне библиотеке Србије погледајте

Ко је био Никола Тесла?

Умро је на данашњи дан 1943. године.

Без Теслиних проналазака не би био могућ рад ниједног уређаја који користи електричну енергију, као ни савремених електронских система попут сателита, телевизије, видео, радио и компјутерске технологије.

На његовим радовима се базирају многа модерна научна истраживања у областима нових извора енергије, истраживања космоса, вакума, високо–фреквентних струја, примене електромагнетних таласа и др.

Никола Тесла је рођен у породици православног свештеника 10. јула 1856. године у Смиљану, данашња Република Хрватска.

Није се мирио са чињеницом да ће након школовања морати да настави породичну традицију и да постане свештеник, будући да су га искрено занимале природне науке.

Уз дозволу оца 1875. године уписао је Вишу техничку школу у Грацу, а 1880. године и факултет у Прагу.

1884. године одлази у Америку.

После упорног и тешког рада Тесла је успео да оствари свој циљ:

НАИЗМЕНИЧНА СТРУЈА ЈЕ ОСВОЈИЛА СВЕТ

Дао је готово хиљаду разних патената и проналазака из свих области електротехнике.

У осамдесет и седмој години у хотелу Њујоркер 7. јануара 1943. године престало је да куца срце овог племенитог научника.

Посмртни остаци једног од највећих људи, који су живели у прошлом веку, налазе се у музеју Николе Тесле у Београду у урни идеалног сферног облика.

Магазин Life га је 1997. уврстио међу 100 најпознатијих особа последњих 1000 година. Описан је као један од великих људи који су променили смер људске историје.

Никола Тесла је 1919. године у америчком часопису Еlectricall Еxperimenter у серији чланака објавио јединствену аутобиографију. Ово своје литерарно дело Тесла је насловио Моји изуми (Мy inventions) зато што је сматрао “да су његови изуми цео његов живот и да је све у његовом животу њима било потчињено”.

Тим серијалом аутор је дао приказ свог стваралаштва, живота у Америци, рада у Европи, али и што је можда најинтересантније анегдоте из свог детињства. Управо је тај део аутобиографије и изазвао највише интересовања код читалачке публике. Тесла је причао о својим згодама и незгодама када је био мали. Такође, аутор се осврнуо на неке детаље који су по њему били пресудни да се бави оним чиме се бавио у животу.

Одломак из књиге

У вези са тим могу да испричам једну смешну причу. Једне зимске вечери 1885. године господин Едисон (Thomas Edison), Едвард Џонсон (Edvard Н. Jonson), председник Едисонове компаније за осветљење, господин Бечелор (Batchelor), управник радова и ја ушли смо у мали ходник преко пута зграде 65 на Петој авенији где су се налазиле канцеларије компаније. Неко је предложио да један другоме погађамо тежину и мене су наговорили да први ”станем на вагу“. Едисон ме је свуда опипао и рекао: “Тесла је до у унцу тежак 152 фунте” и тачно је погодио. Имао сам без одеће 142 фунте, што сам до данас задржао. Шапнуо сам господину Џонсону: “Како је могуће да је Едисон готово тачно погодио моју тежину?” “Па” , рекао је тихим гласом, ”рећи ћу вам у поверењу али не смете никоме да кажете. Он је дуго времена радио у Чикагу у кланици где је свакодневно мерио на хиљаде свиња. Ето зато!“

Ако вас занима да прочитате целу књигу Моји изуми, преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. – 3. јуна 1892. године. Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна. Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе.

02. јун 1892.године

Али, вече је достигло врхунац тек када је устао наш омиљени лекар и песник, тада седа старина, Јован Јовановић Змај. Он је поздравио милог госта песмом „Поздрав Николи Тесли пре доласка му у Београд“, коју је сам изрецитовао. Ганут до суза Тесла му је, још док је Змај читао своје строфе, пришао и пољубио му руку. Прослављени научник је потом рекао следеће објашњавајући овај свој гест: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити. Чини ми се да ће то бити значајније за Српство него и моји радови на пољу електрицитета.“

 

Ако желите да сазнате више Никола Тесла у Београду

Поздрав Николи Тесли

( приликом његовог боравка у Београду 1892.године )

Незнам шта је јел’ суштина

Ил’ то чини само мис’о.

Чим смо чули: долазиш нам,

Одмах си нас електрисо.

 

На сто жице спроводжице !

Електрика јури широм,

Ваздухом ће бити споја

(После можда и етиром).

 

Стоји стабло, стоји Српство

Мајка оваквом писту-сину;

Најсвежији лист му трепну

Па одлете у даљину.

 

Ти нам Тесла ти врлине

Оде летом летом јаче струје,

У далеку Колумбију

Да ти умље колумбије.

 

И ти Тесла, у коме се

Испопинске мисле роје,

Тебе враћа неодоље

Да пољубиш стабло своје.

 

Поубни стабло, дојчине му,

Сисни дојку , сине врти и

Свака грана српског стабла

Тесли тепа, Теслу грли

 

Београд је данас срећан,

Рукујућ’се српском руком

И открива срце своје

Пред Србином велебником.

 

Ну ту морали опет натраг

Састанак нам кратко траје

Ал’ топлоту носи собом

Британскога загрљаја.

 

Остварена ј’ мисо твоја.

 Мисо дивна и голема;

Међу нама биће везе,

А даљине нема, нема.

 

Разуме ће листак свежи

Сваку жилу својег стабла,

Спојиће нас електрика

Електрика наших срца

И без жица и без кабла.

 

Јован Јовановић Змај

Ко је био Ђорђе Станојевић?

Ђорђе Станојевић рођен је у Неготину 7.априла 1858.године где је завршио основну школу и нижу гимназију, а затим више разреде гимназије и Велику школу завршава у Београду. На високој школи студирао је на Природно-математичком одсеку где је показао ванредну склоност и надареност према природним наукама, због чега га је након завршених студија 1881. године тадашњи угледни професор Коста Алковић задржао за асистента приправника на катедри за физику. Ту је остао и радио до 1883. године, а по положеном професорском испиту из физике, механике и астрономије, Министарство просвете поставило га је за професора физике у Прву београдску гимназију.

Због својих резултата које је постигао, од стране Париске опсерваторије добио је позив да учествује у научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и то у Петровску где је учествовао у проучавању потпуног помрачења сунца, а две године касније и у другој научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и термичког спектра у Сахари.
По повратку у земљу 1887. године постављен је за редовног професора физике и механике на Војној академији, а 1893. године за редовног професора експерименталне физике на Великој школи у Београду. У бурним ратним годинама 1913. постао је ректор Београдског универзитета и на том положају остао је све до своје смрти 24.децембра 1921. године.
Станојевићево интересовање за електронику и успостављено тесно пријатељство са Николом Теслом приликом његове посете Србији 1892. год. дало је два крупна резултата: прво-написао је у много чему до данас непревазиђено дело о овом гиганту науке (Никола Тесла и његова открића, Београд,1894.године), друго- што се изборио за увођење електричног осветљења у Београду, уместо предлога који је ишао од хемичара да се Београд осветли гасом.
Ђорђе Станојевић, вођен идејом и мислима да економски и културно заосталој Србији, треба помоћи у њеном развоју и модернизацији, одпочео је да у пракси спроводи огромно Теслино научно дело из области електричне енергије. Латио се ни мало лаког посла да пројектује и гради хидроелектране по Србији. Прве хидроелектране урадио је у Ужицу на Ђетињи и Лесковцу на Вучју, а затим у Нишу на Нишави, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини, Ивањици на Моравици, Зајечару на Тимоку.
Урадио је пројектни задатак и за изградњу хидроелектране у Чачку.Изградњом ових хидроелектрана, Ђорђе Станојевић, по некима је био пионир електрификације у Србији, по некима отац, али сигурно да је први у Србији увео највеће цивилизацијско достигнуће од појаве ватре до ел. енергије и увео Србију у ред првих земаља у коришћењу ел. енергије и њхових предности у модернизацији индустрије и култури живљења.
Имао је велики број пријатеља и сарадника, међу којима треба поменути Стевана Стојановића Мокрањца, великог српског копозитора, Пају Јовановића, великог српсог сликара, Јована Јовановића Змаја, великог српског песника, велике српске научнике: Михајла Петровића-Аласа, Јована Цвијића, Симу Лозанића, од политичара Николу Пашића и велики број професора са Велике школе и Војне академије.
При крају живота целокупну непокретну имовину у своме родном граду Неготину, завештао је као легат Неготинској гимназији, да би се од прихода школовао један талентован и један сиромашан ученик.
Начин на који је радио, велико познавање струке, озбиљност и честитост у раду, оставили су трајни траг на рад Ђорђа Станојевића, а његов допринос развитку Србије, означава нову еру не само у привредном већ и опште културном погледу.

Ако вас занима да прочитате књигу Никола Тесла и његова открића,  можете је преузети са дигиталне библиотеке Математичког факултета

http://elibrary.matf.bg.ac.rs/handle/123456789/662

 

 

Ко је била Милева Марић?

Родила се на Никољдан 1875. Срећа у породичном дому Марићевих у Тителу тог дана кратко је трајала. Девојчици при рођењу ишчашише кук и обележише је за читав живот. Молили се њени светом Николи да заштити њихово хромо чедо. Но, белег јој остаде. Да је имала две здраве ноге, можда никада не би стигла до универзитета у Цириху. Остала би у родном Тителу, рађала децу каквом – таквом мужу и била добра мајка и супруга. Овако, морала је да бежи од сажаљивих погледа који су је прогањали по Тителу, Руми, Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу, Загребу, у којима је провела детињство. Побегла је од њих у свет бројева и формула. У њему је бриљирала. Убедила је себе да је живот математика, и за њу више није било препрека. Потпуно се предала науци, тежила је да одгонетне мистерију живота и смрти, питала се јесмо ли сами у свемиру, куда се и којом брзином светлост креће. Веровала је да се одговори многих непознаница налазе у математици.

У Цириху је направила преседан, постала је прва жена која је положила пријемни испит и добила индекс политехникума, као једна од четири жене на свету којој је дозвољено да изучава „мушку“ науку. Њен таленат за математику и физику нису могли да оспоре ни највећи скептици. Било је јасно да је рођена да промени свет. То је знао и млади Алберт Ајнштајн из Улма. Имао је 17, а она четири године више када су се први пут срели. Заједно су слушали физику код чувеног професора вебера. Закони, методе мерења у електротехници, наизменичне струје, небеска физика, астрономија, Кантова филозофија, Штадлерова теорија научног мишљења – били су теме њихових првих разговора. Како је до резултата долазила увек брже од њега, није могао да издржи а да јој не искаже дивљење: „Ви, колегинице, све са лакоћом решавате, као од шале… мени не иде баш најбоље. Нисам увек довољно пажљив и стрпљив. Како то Вама успева?“.

Гледајући њене очи, посматрао јој је душу. Није могао да одгонетне је ли му дражи њен поглед или чистота ума.

Шест година касније Алберт је завршио докторат, а Милева предала дипломски рад. Радили би ноћима до у ситне сате, обоје усхићени новим сазнањима. Живели су за нова открића, маштали о заједничкој будућности. Алберт јој је говорио: „Усхићен сам твојом одлуком да упишеш физику и астрономију. Посветићеш се науци… Ја обожавам музику, и ти је волиш, али за нас су физика и математика области где се најбоље сналазимо и у њима уживамо. Надам се успеху, па да будемо асистенти на нашем факултету…“
Но, реалност је била сасвим другачија. Од нечега је требало живети, а стални посао није био на видику. Када Алберт није примљен на место асистента на Политехникуму, Милева је повукла свој дипломски рад и одрекла се даљег усавршавања. Изабрала је одрицање.

Вратила се својима невесела и забринута. Гомила питања без одговора. „Дете је зачето ван брака. Његови се боре да нас раставе! Моји ништа не знају…“ На Савиндан 1902. родила је ћерку. Хтела је да јој да име Сава, али је он волео име Лизерл. Испунила му е жељу мисливши да је срећан што је постао отац. Никада није дошао да их види. Када је коначно нашао посао у берну и могао да им обезбеди пристојан живот, на пут је кренула само Милева. Знао је да се рођењем детета затвара његова перпектива. Наука није смела да трпи. Милева се поново одриче због њега. Овај пут, детета. Дала ју је на усвајање и никада је више није видела.

Венчали су се 1903. На путу ка срећи била је још једна препрека – Албертова мајка, Јеврејка која крај свог сина није желела хрому Српкињу. Измишљеном болешћу мучила је сина, потхрањивала му грижу савест, а снаху мрзела до краја.

У браку Ајнштајнових рођени су Ханс Алберт и Едвард, али и прве идеје о теорији релативитета, које је Милева разрађивала у паузама између кућних послова и дечијег плача. Бер, Праг, Цирих, Берлин. Све је мање времена за тренутке љубавног и научног заноса. Мука је све више. Алберт се повукао када је мали Едвард оболео од неизлечиве шизофреније. Није умео да се бори. Она се задовољила улогом мајке, верујући да ће се вратити науци. Било јој је довољно да сарађује на радовима који ће прославити њеног мужа. Веровала је да су њих двоје једно. Ајнштајн – Еин Стеин – једна стена. А он ју је сломио. Стао је на њу, његову степеницу ка небу, темељац свог успеха и разбио је после 11 година. Побегао је у загрљај рођаке Елзе. Поклекао је под бременом мајчине мржње, разорио породицу, оженио се рођаком, оставио своју децу да би признао туђу.
Но, писмо које јој је Алберт послао пред развод довело ју је до нервног слома. Након хиљаду редова исписаних у част њихове љубави, редове садистичке хладноће није могла да поднесе. Опоравила се Милева, али њено срце није. Сналазила се како је знала, бринула о своја два сина.

Алберт је добио Нобелову награду за рад о фотоелектричном ефекту. Њен удео у њему никада није јавно признао. А није ни цео свет. Све што ју је повезивало с тим нестало је на волшебан начин. Можда је једини доказ за њен допринос у теорији која је раздрмала 20. век дао сам Алберт када јој је предао целокупан износ од Нобелове награде. Можда је то било његово признање.

На дан када је чула за Хирошиму и Нагасаки, имала је први мождани удар. Као да су Албертова атомска језгра експлодирала у њеној глави. Сахрањена је на Нордхајм гробљу у Цириху 4. августа 1948. Могућа „мајка“ теорије релативитета још једном је бачена у заборав.

Погледајте још један текст

и филм o Милеви Марић

Ко је био Милутин Миланковић?

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 28. маја 1879. у угледној породици.

images

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њезино окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.

„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе… Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овде ће пресудну улогу у његовом животном опредељењу имати професор математике Владимир Варићак, касније познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.

„Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.“ Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, где за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано – бетонских грађевина. Пријављује шест патената чијом применом ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

images (1)

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први светски рат у интернацији у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дела, учествовао на међународним научним скуповима.

milankovic (1)

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, где почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских саветника и народних трибуна, проналазача и филозофа.

Поверио је својим мештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дело одавно су део светске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију померања северног Земљиног пола.

M MILANKOVIC (1879-1958) stamp

Најзначајнија Миланковићева дела су „О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике“ и „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у светској науци вртоглаво расте.

Његово капитално дјело „Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба“ сврстано је у најзначајнија научна дела 20. века. Милутина Миланковића светска наука уврстила је међу 5 највећих научника 20. века, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.

У Миланковићеву част један кратер на Месецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. Једна од будућих експедиција на Марс носиће Миланковићево име. УНЕСКО је 2009. годину, поводом 130. годишњице научниковог рођења, прогласио Миланковићевом годином. У свету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промена климе на Земљи чини његово дело трајно актуелним.

„Кроз васиону и векове“ сачињава 37 писама неименованој дами; њихов основни задатак је да буду замена за разговоре на тему историје астрономије. Али, писац користи прилику да се сети свог дотадашњег живота, од родне куће у Даљу, крај Осијека, преко школовања, првих успеха и недаћа на професионалном плану до рада на својим основним научним тезама, не заборављајући да надахнуто опише путовања по Немачкој, Мађарској, Цариграду, повратак у опустели и оронули родни дом али и да се дискретно удвара драгој му дами која је, очито, поприлично млађа од њега. Када се, пак, бави науком писац користи врло особен приступ: путује, са пријатељицом, како каже наслов књиге, кроз време и простор, све до трена дешавања које ће изменити науку. Стога намерници, у прикладној одећи, лутају Вавилоном, колевком астрономије, старогрчком Атином, Александријом, Падовом, Дубровником, Прагом, Енглеском, Немачком; скривени од очију староседелаца они уходе вавилонске свештенике, Аристотела, Ератостена и остале велике научнике Александрије, Клеопатру и Цезара, Галилеја, Тихо Брахеа, Кеплера, Њутна, а ‘уживо’ срећу и савременике, пишчеве пријатеље и сараднике, Владимира Кепена (издавача капиталног „Приручника климатологије“) и Алфреде Вегенера (творца теорије о померању континената; погинуо је 1930.г. током научно-истаживачке експедиције на Гренланду), Леверјеа (проналазача Нептуна) и Фламариона (о коме писац нема високо мишљење, посебно у светлу инцидента који се десио између њих; наиме Миланковић је доказао да су неке Фламарионове тезе погрешне али је популарни француз глатко прешао преко тога, уз лаки шарлатански подсмех на рачун научника). Понекад се у писмима описују и експерименти, скицира образац размишљања, прати пут неког старог списа или развој каквог научног инстумента, баш као што се описује архитектура старих и нових градова или путовања морима.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Кроз васиону и векове,  преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

novccanica-foto-D-CHIRKOV

„Кроз царство наука“ наставља се тамо где се завршава Миланковићев славни спис „Кроз васиону и векове.“ Она је продужетак путовања које је Миланковић започео неколико деценија раније и умногоме употпуњује и продубљује његове слике. Кроз идеје највећих умова науке и филозофије – Питагоре, Демокрита, Аристотела, Коперника, Њутна, Дарвина… Миланковић апсолвира најзначајније идеје, научна и филозофска знања на којима почива западна цивилизација.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Кроз царство наука,  преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

novccanica2-foto-D-CHIRKOV

Ко је био Михајло Пупин?

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор, у Банату.

Након завршене основне и, делимично, средње школе у јесен 1872. пошао је на школовање у Праг. У својој 20-тој години одлази у САД.

Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похађајући вечерњу школу. У јесен 1879. године положио је пријемни испит на Колумбија-колеџу у Њујорку. Добио је стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Кембриџу и Берлину где је докторирао.

Своју наставничку и научну делатност започео је 1889. године  у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку, где је пуних четрдесет година радио као наставник и професор. Патентирао је 24 проналаска.

За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“, добио је Пулицерову награду (у скраћеном облику била је део обавезне лектире у САД).

Никада није заборавио стари завичај и помагао је и Идвор и Србију и Југославију на све могуће начине.

Умро је 12. марта 1935. у Њујорку где је и сахрањен.

Светску славу је добио проналаском поступка пупинизације, који је омогућио пренос писаног или говорног сигнала на врло велике даљине, што пре Пупиновог проналаска није било могуће. Пупинови проналасци омогућили су развој радио–веза, телефоније и коришћења X зрака за рендгенско снимање. Имао је успешну универзитетску каријеру (Колумбија, САД), а међу студентима је имао и два будућа нобеловца. Несебично је помагао разним донацијама све наше крајеве и учествовао на Мировној конференцији у Паризу.

Није део наше лектире, али вреди прочитати „Са пашњака до научењака“

Одломак из књиге

Једна од вештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовој дршци производио звук, а дечаци су, лежећи на земљи. прислоњеним ухом, имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране земље. Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима, неће чути у кукурузним пољима. И тако румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити. Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време. Овај феномен је основа открића до којег сам дошао двадесет пет година после ових нових искустава стечених у пастирској летњој школи у Идвору.

Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас, али смо их могли пратити но ходу, ако би наслонили ухо на земљу и ослушкивали. У тим приликама дечаци су разрадили специјалну тактику чувања. Распоређивали смо се дуж једне одређене линије на међусобном растојању од неких двадесет јарди. Та линија је делила пашњак од кукурузних поља и била је наш ”брисани простор”. Мото Француза на Вердену је био: “Овуда не смеју проћи”. То је било и наше гесло, а односило се подједнако на наше пријатеље, волове, и на наше непријатеље, румунске крадљивце стоке. Наше брице би биле дубоко заривене у земљу, а наше уши прибијене уз њихове дршке. Могли смо пратити сваки корак волова који су се кретали тамо-амо, а чак бисмо чули и како пасу, ако би се довољно приближили ”брисаном простору”.

Знали смо да су се волови на испаши кретали према добу ноћи, а ово време смо процењивали по положају звезданих јата као што су Орион и Седам Влашића. Пазило се и на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас. Знали смо такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу. Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас.

Ако вас занима да прочитате целу књигу Са пашњака до научењакa, преузето са http://www.ask.rs (Антологија српске књижевности)

Ко је био Огњеслав Костовић Степановић?

Огњеслав Костовић, српски проналазач и научник, капетан руске војске. Сматра се да је две деценије пре Цепелина, конструисао први ваздушни брод такозвани „дирижабл“ и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл његове конструкције је 1888. године био практично готов, али нажалост није имао прилику да буде испитан у лету. Конструисана летелица је остала у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар. Године 1911. први на свету је констуисао хидроавион или летећи чамац како је називан почетком 20. века.

(преузето са http://sr.wikipedia.org)

Погледајте опширнији текст

Post Navigation